Struktura zuba

Структура (грађа) зуба
Сваки људски зуб је изграђен од три калцификована ткива: глеђи, дентина и цемента и специјализованог везивног ткива — зубне пулпе.

*Зубна глеђ (лат. substantia adamantina s. enamelum) је чврсто минерално ткиво, које прекрива дентин у пределу анатомске круне зуба. Садржи 4-6% органских и 94-96% неорганских материја, а најбоље је развијена на гризној површини.То је најтврђи део зуба (и најтврђе ткиво у организму уопште), али је веома крта. Састоји се од шестоугаоних глеђних призми промера 3-6μm, тј. великих и веома збијених кристала калцијумхидроксиапатита за који су везани јони карбоната, Mg, Na, K итд.Ови кристали су уграђени у фину мрежу веома чврстих и готово потпуно нерастворљивих протеинских влакана, а спољашња површина глеђи је прекривена глеђном кошуљицом (лат. cuticula dentis). Захваљујући свом саставу, глеђ је веома отпорна на дејство ензима, киселина и осталих корозивних материја и представља прву и главну линију одбране зуба од каријеса.
Глеђ је транслуцентна (делимично провидна), тако да боја зуба (која варира од жућкасте до светло сиве и беличасто-плаве) зависи од боје дентина и провидности глеђи. Што је глеђ мање провидна то су зуби бељи, а на транслуценцију утичу дебљина, густина, степен калцификације и хомогеност глеђи.

Дентин (лат. substantia eburnea) или зубна кост је чврсто ткиво које изграђује највећи део зуба. Не види се при инспекцији зуба in situ у устима, јер је покривен са глеђи (у пределу круне) и цементом (у пределу корена). Има приближан облик зуба, а у централном делу формира зубну шупљину.

По саставу је сличан костима и садржи 28% органских и 72% неорганских материја. Састоји се углавном од кристала хидроксиапатита, који су уграђени у чврсту мрежу колагених влакана, а соли калцијума га чине веома отпорним на притисак. Кроз дентин пролазе многобројни Хаверсови каналићи промера 2-5μm, кроз које се протежу Томасова влакна (огранци крвних судова и нерава) и фибра влакна (периферни продужеци ћелија одонтобласта које граде дентин). Дентин се ствара континуирано током целог живота (секундарни и терцијарни дентин), а боја му варира од жућкасте до белосиве.

Цемент (лат. substantia ossea s. crusta petrosa) је минерализовано везивно ткиво, које прекрива дентин у пределу анатомског корена зуба. По грађи је сличан костима и садржи 32% органских и 68% неорганских материја. Најдебљи је у пределу врха (1-2mm) и рачвања коренова.Прожет је системом каналића и лакуна, кроз који пролазе танке фибриле (које одговарају Шарпејевим влакнима костију), а које фиксирају зуб за околну алвеолу. Цемент се, слично дентину, ствара током целог живота а има и велики репараторни потенцијал.

Зубна пулпа (лат. pulpa dentis) испуњава унутрашњост зуба, а састоји се од растреситог везивног ткива. Основни структурни елементи пулпе су везивно-ткивне ћелије, влакна и основна супстанца. У основној супстанци (која потиче из крвне плазме) налазе се колагена и еластична влакна, крвни и лимфни судови, нервна влакна и релативно мали број ћелија (одонтобласта, фибробласта, фиброцита, мезенхималних ћелија, хистиоцита, лимфоцита, мастоцита и сл).

Код старијих особа се пулпа постепено смањује због слабије прокрвљености, али се смањује и зубна шупљина због стварања нових слојева дентина. Пулпа има више улога (функција):

* формативну у продукцији колагених влакана и ставарању дентина,
* нутритивну јер регулише метаболизам основних елемената свих делова зуба,
* неуросензорну јер садржи осећајна нервна влакна, и
* одбрамбену улогу која се огледа у стварању секундарног и терцијарног дентина.

Грана стоматологије која се бави терапијом оболеле пулпе назива се ендодонција.

Пулпна комора (лат. cavum dentis) је аналогна спољашњој контури зуба и у њен састав улазе следећи делови: комора пулпе (која се налази у пределу анатомске круне зуба), рогови пулпе (оклузални продужеци коморе), пулпни канал (локализован у пределу корена), апикални отвор (шупљина у пределу врха корена кроз који пролазе нервни и нутритивни елементи), латерални или акцесорни канали, помоћни или суплементарни канали и анастамозе (које повезују пулпне канале).

Постоји неколико теорија које објашњавају настанак зуба, а све се заснивају на анализама фосилних остатака. Ниједна од њих није у потпуности потврђена.[1]

Тритуберкуларна теорија или теорија диференцијације каже да је хумани зубик настао од једноквржичних зуба рептила. Ову теорију је објавио Озборн 1888. године. Он сматра да су се на постојећој квржици прво појавиле две оштре елевације, од којих су даљом еволуцијом настале још две квржице. У периоду Јуре појавиле су се и додатне квржице и тако су формиране оклузалне површине данашњих кутњака.

Конкресцентна теорија сматра да су данашњи зуби сисара настали спајањем појединачних зуба рептила, и да број квржица одговара броју спојених примарних зуба.

Концентрацијска или димер теорија, коју је предложио Болк 1916. године, каже да су сложени зуби сисара настали непотпуним цепањем једноставне денталне основе рептила.